Povodom hrvatskog izdanja knjige „Prije Tita,“ dao sam intervju i srpskom Danasu. Naročito ih je zanimalo pitanje mitova o Titovoj saradnji sa NKVD-om, koje su promovisali razni publicisti i teoretičari zavera:
Ideju o Titu kao ličnosti koja „preko leševa“ gazi do vodeće pozicije u KPJ je ideološka konstrukcija koju su najviše promovisali Pero Simić i Zvonimir Despot. Međutim, ona jednostavno ne odgovara stvarnosti. Oni uzimaju izveštaje, takozvane „karakteristike“, koje je Tito pisao 1935. i 1936. i zaključuju da ga to čini potkazivačem i „agentom Kominterne“. Tu prave tri velike greške. Prva je što čitaju istoriju unazad, pa pretpostavljaju da je Tito valjda bio vidovit pa je znao da će izveštaje iz 1935. godine NKVD potencijalno koristiti u istragama dve godine kasnije. Tako, recimo, Simić i Despot tvrde da je Gorkić uhapšen „samo trideset meseci“ nakon što je Tito o njemu pisao karakteristiku. Trideset meseci nije „samo“, to je dve i po godine. Ako je Tito navodno potkazao Gorkića kao špijuna, zašto bi Kominterna i NKVD tog čoveka ostavili da vodi partiju još dve i po godine? Druga greška koju prave je što ignorišu činjenicu da su karakteristike bile normalan deo procesa provere kadrova i da su ih pisali doslovno svi komunisti u Moskvi. Fiksacijom na Tita su, recimo, sasvim propustili da primete da je Horvatin pisao karakteristike u vreme same Velike čistke, koje su, za razliku od Titovih, bile eksplicitno potkazivačke. Treća greška je što misle da je potkazivanje špijuna bilo sredstvo za dolazak na vlast. Ono je najčešće i same potkazivače stavljalo pod sumnju, jer bi nužno povlačilo pitanje „zašto nam ovo nisi ranije rekao?“ Tako su nastradali i Horvatin i mnogi drugi. Tito kakvog predstavljaju autori poput Despota i Simića je samo slika u ogledalu kulta ličnosti koji je postojao u SFRJ – samo što je, u SFRJ, Tito bio svemoćni humanista, a za njih je, iz njihovih političkih razloga, svemoćni demon. Ne možemo znati šta je Tito zaista privatno mislio o čistkama, a jedini izvor su nam njegovi prijatelji Krleža i Josip Kopinič, koji smatraju da on nije verovao u optužbe za koje su se njegovi partijski drugovi teretili. Jedina osoba za koju možemo reći da je Tito skrivio njeno hapšenje je Petko Miletić, ali u tom slučaju se radilo o čoveku koji je istu takvu sudbinu spremao samom Titu.
Čitav članak možete pročitati ovde.
