85 godina od ubistva Filipa Filipovića

8. aprila 1938. godine u Moskvi je nakon kratkog montiranog procesa streljan Filip Filipović, matematičar i revolucionar, prvi komunistički gradonačelnik Beograda 1920. godine, prvi sekretar Komunističke partije Jugoslavije i član Izvršnog komiteta Komunističke internacionale od 1924. do 1932. godine. Filipović je bio jedna od najpoznatijih i najznačajnijih ličnosti u našem radničkom pokretu u prvoj polovini 20. veka. Bio je aktivan u socijalističkom pokretu od 1897. godine, a 1905. godine učestvovao je u Prvoj ruskoj revoluciji i priključio se boljševicima. Bio je svedok revolucionarnih događaja u Beču i Budimpešti 1918. godine, član Prezidijuma Seljačke internacionale i predstavnik Komunističke partije Jugoslavije u Balkanskoj komunističkoj federaciji.

Smrt Filipa Filipovića

7. februar 1938. godine označio je početak drugog talasa Velike čistke unutar KPJ.[1] Tog dana (odnosno, najverovatnije, pod okriljem noći) pored Filipovića su uhapšeni Đuro Cvijić, sekretar KPJ 1925-1926. godine i Kamilo Horvatin, predstavnik KPJ pri Kominterni i tadašnji Kominternin favorit za naslednika Milana Gorkića na mestu generalnog sekretara partije. U narednim danima uhapšeni su još i

• Rudolf Furlan, bivši član Pokrajinskog komiteta SKOJ-a za Sloveniju (streljan 7. aprila 1938);
• Nikola Orovčanac, proletarizovani seljak iz Makedonije, partijski instruktor u Makedoniji 1933-1934. godine, doktorand Međunarodne lenjinske škole (streljan 2. aprila 1938);
• Janoš Udvardi (Udvardi János) iz Sente, socijaldemokrata od 1907. godine, zapovednik grada Segedina za vreme Mađarske sovjetske republike (streljan 19. oktobra 1938);
• Franc Čepelnik, instruktor SKOJ-a u Jugoslaviji 1934-1936. godine (osuđen na osam godina logora, umro u logoru 24. jula 1944);
• Leon Ašerovič, kondukter iz Beograda, učesnik Mađarske komune, član paravojne organizacije „Lenjinovi dečaci“ (streljan 7. aprila 1938);
• Barica Debeljak, fabrička radnica iz Zagreba, članica ilegalnog aparata CK SKOJ-a (osuđena na osam godina logora, puštena na slobodu 1946. godine, nakon čega se vratila u Jugoslaviju)
• Mihajlo Miladinović, artiljerijski potporučnik iz Srbije, organizator vojničke pobune u Mariborskoj kasarni 1932. godine, govornik na Međunarodnom kongresu protiv rata i fašizma u Amsterdamu iste godine (umro u zatvoru 15. juna 1938);
• Đorđe Ilić Sundatov, obućar iz Niša, sekretar Mesnog komiteta SKOJ-a u Beogradu u prvoj polovini 1920-ih (streljan 3. oktobra 1938).[2]

U isto vreme uhapšen je i Antun Mavrak, radnik iz Travnika, saradnik Josipa Broza Tita i politički sekretar KPJ od 1930. do 1932. godine, čija sudbina je bila blisko povezana sa Filipovićevom. Naime, dok je Mavrak bio politički sekretar partije, Filipović je bio njen organizacioni sekretar. Njih dvojica su se politički sukobila oko pitanja karaktera revolucije u Jugoslaviji, odnosno pitanja da li Jugoslaviju čeka momentalna socijalistička revolucija (Mavrakovo gledište) ili buržoasko-demokratska revolucija koja će prerasti u proletersku (gledište Filipa Filipovića). Ova podela okupirala je celu Internacionalu nakon 1928. godine, i biće predmet zasebnog (naučnog) članka. Ukratko, revolucija u dve etape bila je gledište Josifa Staljina i njegovog tadašnjeg saborca Nikolaja Buharina, dok je Mavrakovo gledište u suštini bilo gledište Lava Trockog o permanetnoj revoluciji. Međutim, nakon raskida Staljina i Buharina, Kominterna prihvata stav o permanetnoj revoluciji bez eksplicitnog priznanja da se radi o teoriji Trockog. Sam Filipović, zbunjen zaokretom Kominterne, istakao je ovu nekonzistentnost na internom partijskom sastanku Balkanskog sekretarijata tokom 10. proširenog plenuma Izvršnog komiteta Komunističke internacionale, u julu 1929. godine.[3] Iako je Kominterna od 1929. do 1932. verbalno bila na pozicijama Trockog, trajala je debata između zagovornika revolucije u dve etape i u jednoj etapi, da bi na kraju Internacionala smenila zagovornike oba stanovišta. Teorijske debate i promene politike pokazale su se kao koristan manevar za uklanjanje potencijalnih „trockista“ i „buharinovaca“.

Filipović je, nakon udaljavanja sa svih partijskih poslova, dobio posao višeg naučnog saradnika na Međunarodnom agrarnom institutu u Moskvi, gde će narednih godina pisati studije o nacionalnom i seljačkom pitanju na Balkanu. Pored toga, bio je predavač na Međunarodnoj lenjinskoj školi i na Komunističkom univerzitetu nacionalnih manjina Zapada. Tačne okolnosti njegovog hapšenja još uvek nisu sasvim razjašnjene, ali je ključni faktor u istrazi svakako bio sukob Mavraka i Filipovića.

Sa druge strane, dobro su poznati detalji Filipovićeve navodne „krivice“. Sažetak njegovog slučaja se, zajedno sa hiljadama drugih (i još petnaestak Jugoslovena), našao na Staljinovom stolu. Ruska organizacija „Memorijal“ digitalizovala je ove dokumente i oni su sada dostupni na internetu. Na osnovu priznanja iznuđenih mučenjem, NKVD je zaključio da je Filipović od 1929. bio član „antisovjetske trockističke organizacije“ povezane sa „antisovjetskom organizacijom u Kominterni“.[4] Teretili su ga za navodno „saučešće“ u neuspesima jugoslovenskih komunista Vuka i Valtera, koji su potom ubijeni od strane jugoslovenske policije. Vuk je bio pseudonim Bože Vidasa, hrvatsko-američkog komuniste ubijenog 1931. godine, dok je tačan identitet Valtera nepoznat.

Po dokumentu dostavljenom Staljinu, Filip Filipović je „razotkriven“ na osnovu izjava Milana Gorkića, Ivana Gržetića – Flajšera (čiji partijski pseudonim je pogrešno prekucan kao „Яейшар“) i Kerbera, odnosno Antuna Mavraka. Gorkić je na svom kratkom suđenju izjavio da su sve izjave koje je dao tokom istrage bile lažne i da ih je dao zbog mučenja.[5] To, međutim, nije moglo da promeni ni njegovu sudbinu ni sudbinu Filipa Filipovića.

Dela Filipa Filipovića dostupna na internetu

Filip Filipović, naravno, nije samo puka žrtva staljinističke kontrarevolucije. On je više od četiri decenije bio aktivni i vodeći učesnik radničkog pokreta u Jugoslaviji. Povodom godišnjice njegove smrti, donosim spisak njegovih radova dostupnih besplatno na internetu:

• „O diktaturi proletarijata“, polemički članak iz 1919. godine
• „Partija, sindikati i Sovjeti“, pamflet iz 1920. godine
• „Nacionalno pitanje“ i „Jedno objašnjenje“, dva članka o nacionalnom pitanju objavljena u zborniku Razprava o nacionalnem vprašanju v KPJ leta 1923. (ur. Jurij Perovšek, Latinka Perović), Ljubljana: Partizanska knjiga, 1990, str. 232–236 i 300–303.
• Razvitak društva u ogledalu istorijskog materijalizma, knjiga iz 1924. godine
• Govor na Petom kongresu Kominterne (prvi deo), na engleskom, Inprecor, godina 4, br. 42, 17. jul 1924, str. 434.
• Govor na Petom kongresu Kominterne (drugi deo), na engleskom, Inprecor, godina 4, br. 50, 25. jul 1924, str. 520.
• Boškovič (Filip Filipović), „Situacija u Jugoslaviji“, na ruskom, Коммунистический интернационал 1924/8, str. 149.
• B. Boškovič, „O događajima u Jugoslaviji“, na ruskom, Коммунистический интернационал 1925/2, str. 155.
• B. Boškovič, „Stanje u Kompartiji Jugoslavije“, na ruskom, Коммунистический интернационал 1925/4, str. 54.
• Prošireni Plenum Komunitičke internacionale, Bošković o seljačkom pitanju, na engleskom, Inprecor, godina 5, br. 35, 20. april 1925, str. 464.
• S. Boschkovitch, „Izdaja Radića“, na engleskom, Inprecor, godina 5, br. 65, 20. avgust 1925, str. 933.
• B. Boškovič, „Borba za seljaštvo u Jugoslaviji“, na ruskom, Коммунистический интернационал 1925/9, str. 166.
• Karić, Govor na Drugoj organizacijskoj konferenciji Izvršnog komiteta Komunističke internacionale, na engleskom, Inprecor, godina 6, br. 30, 16. april 1926, str. 459.
• B. Boškovič, „Treći kongres KP Jugoslavije“, na ruskom, Коммунистический интернационал 1926/1 (59), str. 38.
• B. Boshkovitch, „Ekonomska i politička kriza u Jugoslaviji“, na engleskom, Inprecor, godina 6, br. 62, 16. septembar 1926, str. 1053.
• B. Boškovič, „Agrarna revolucija u Evropi“, recenzija zbornika, na ruskom, Коммунистический интернационал 1926/4 (62), str. 54.
• Govor Boškovića na Sedmom raširenom plenumu Izvršnog komiteta Komunističke internacionale, na engleskom, Inprecor, godina 6, br. 88, 20. decembar 1926, str. 1534.
• B., „Klasna borba. Marksistički časopis. Organ KP Jugoslavije“, recenzija časopisa, na ruskom, Коммунистический интернационал 1927/4 (78), str. 54.
• B. Boskovitch, „Lokalni izbori i reforma Vlade u Jugoslaviji“, na engleskom, Inprecor, godina 7, br. 16, 25. februar 1927, str. 326.
• B. Boskovitch, „Konflikt između Italije i Jugoslavije“, na engleskom, Inprecor, godina 7, br. 26, 21. april 1927, str. 529.
• B. B., „Klasna borba. Marksistički časopis. Organ KP Jugoslavije“, druga recenzija časopisa, na ruskom, Коммунистический интернационал 1927/22 (96), str. 45.
• B. Bošković, „Ratna opasnost u Jugoslaviji“, na ruskom, Коммунистический интернационал 1927/25 (99), str. 16.
• B. Boskovitch, „Pred parlamentarne izbore u Jugoslaviji“, na engleskom, Inprecor, godina 7, br. 50, 25. avgust 1927, str. 1118.
• B. Boškovič, „Iz istorije neslaganja u KPJ“, na ruskom, Коммунистический интернационал 1928/17 (143), str. 42.
• B. Boškovič, „Četvrti kongres KPJ“, na ruskom, Коммунистический интернационал 1929/4 (182), str. 42.
• B. Boškovič, „Vojna diktatura u Jugoslaviji“, na ruskom, Коммунистический интернационал 1929/5 (183), str. 6.
• B. Boškovič, „Kompartija Jugoslavije u uslovima vojno-fašističke diktature“, na ruskom, Коммунистический интернационал 1930/21 (251), str. 49.
• B. Boskovic, „Druga godišnjica vojno-fašističke diktature u Jugoslaviji“, na engleskom, Inprecor, godina 10, br. 60, 31. decembar 1930, str. 1245.
• B. Boshkovitch, „Nadolazak velikih događaja u Jugoslaviji“, na engleskom, Inprecor, godina 12, br. 26, 9. jun 1932, str. 526.
• B. Boshkovitch, „Balkan i Sporazum četiri sile“, na engleskom, Inprecor, godina 13, br. 29, 30. jun 1933, str. 630.
• B. Boškovič, „Italijansko-jugoslovenski konflikt“, na ruskom, Коммунистический интернационал 1933/13-14 (355-356), str. 32. ­
• Zelena internacionala i njeno kulačko lice, knjiga na ­ruskom iz 1933. godine.

Filipovićeva istupanja na najvišim međunarodnim komunističkim forumima (kongresima Kominterne, Balkanskim komunističkim konferencijama, Proširenim plenumima Izvršnog komiteta Komunističke internacionale i Balkanskog lendersekretarijata) na temu nacionalnog pitanja mogu se pronaći u dvotomnom zborniku „Nacionalno pitanje na Balkanu kroz prizmu svetske revolucije“, objavljenom na ruskom i dostupnom ovde.

Sva Filipovićeva dela dostupna su na srpskohrvatskom jeziku u Sabranim delima Filipa Filipovića u 14 tomova, koja je krajem osamdesetih objavio Institut za savremenu istoriju. Nažalost, Sabrana dela nisu digitalizovana. Naučna biografija Filipa Filipovića nikada nije objavljena, ali postoji zbornik naučnih radova pod nazivom Filip Filipović – revolucionarna misao i delo iz 1983. godine. Prva kraća biografija, koju je objavio Pero Damjanović još 1959. godine, dostupna je besplatno ovde. Pored toga, postoji još par značajnijih dela iz kojih se može rekreirati rad i misao Filipa Filipovića. To su knjige Ivana Očaka Afera Diamantstein: Prvi antikomunistički proces u kraljevstvu Srba, Hrvata i Slovenaca (1919) i Gorkić: Život, rad i pogibija. Zatim, Građa za monografiju Antuna Mavraka predstavlja dobar pregled Filipovićeve aktivnosti u rukovodstvu KPJ od 1930-1932. godine, a knjiga Luize Revjakine Kominterna i seoske partije na Balkanu detaljno rekreira našoj istoriografiji manje poznatu aktivnost Filipovića u najvišim telima međunarodnog komunističkog pokreta, pre svega u Seljačkoj internacionali. Sličan je slučaj sa klasičnom knjigom Georgea D. Jacksona na istu temu, objavljenom još 1966. godine.

Za kraj, za ljubitelje filma, na Youtubeu je dostpan i ceo film „Snovi, život, smrt Filipa Filipovića“ iz 1980. godine u režiji Miloša Radivojevića, sa Aleksandrom Berčekom u glavnoj ulozi. Iako kulminira Filipovićevom tragičnom smrću u Sovjetskom Savezu, film se bavi periodom Filipovićevog života do odlaska u emigraciju 1924. godine, sa znatnom prazninom u poslednjih 14 godina njegovog života, što oslikava tadašnju nedostupnost podataka o Filipovićevom radu u najvišim organima Internacionale.

Nadam se da će ovaj kratak tekst bar malo oživeti sećanje na, i interesovanje za, jednog od naših najvećih i najnepravednije zaboravljenih komunističkih revolucionara, kao i na njegovu političku misao.

---

[1] Stefan Gužvica, Prije Tita: Frakcijske borbe u Komunističkoj partiji Jugoslavije (1936–1940) (Zagreb: Srednja Europa, 2020), 89.

[2] Svi podaci su iz knjige Ubavke Vujošević, Nestajali netragom: Jugosloveni – žrtve političke represije i staljinističkih čistki u Sovjetskom Savezu 1927–1953. (Beograd: Institut za savremenu istoriju, 2019).

[3] Ruski državni arhiv socio-političke istorije (Российский государственный архив социально-политической истории, RGASPI), 495-69-24, „Расширенное заседание Балканского Лендерсекретариата 22. VII 29 г.,” 60. Najbolji sažetak debate između Trockog i Staljina/Buharina može se naći u Michael Löwy, The Politics of Combined and Uneven Development: The Theory of Permanent Revolution (Chicago: Haymarket Books, 2010), 70–85.

[4] Suđenje „antisovjetskoj organizaciji u Kominterni“ trebalo je biti četvrti i finalni montirani sudski proces u Moskvi, do kojeg nikada nije došlo zbog odbijanja Josipa Pjatnickog, sekretara Kominterne, da čak i pod mukama prizna bilo šta. Boris A. Starkov, „The Trial that Was Not Held,” Europe-Asia Studies 46/8 (1994), 1297-1315.

[5] Gužvica, Prije Tita, 59.

[6] Gužvica, Prije Tita, 135.