U Arhivu Jugoslavije pronašao sam izveštaj Vlajka Begovića za CK Komunističke partije Jugoslavije iz 1933. godine o delovanju grupe koja je sebe nazivala „Ujedinjena revolucionarna omladina“. Fasciniralo me je koliko je njihov način rada, koji Begović u ovom izveštaju oštro kritikuje, sličan mojim iskustvima i iskustvima ljudi koje znam u savremenim organizacijama koje pretenduju da budu marksističke. Stoga prenosim ovde najvažnije delove ovog dokumenta, kao svojevrsni priručnik šta ne treba raditi, naročito jer smatram da za većinu ljudi koji dolaze na levicu danas ovo što Begović opisuje i dalje predstavlja „rad“.
Kratak kontekst:
Ujedinjena revolucionarna omladina (URO) bila je organizacija na pozicijama građanskog radikalizma ranih tridesetih u Jugoslaviji. Nastala je od mladih pristalica Samostalne demokratske stranke (SDS) Svetozara Pribićevića, federalističke stranke prečanskih Srba koja je do uspostave diktature bila u koaliciji sa Hrvatskom seljačkom strankom (njihovo udruživanje protiv režima u Beogradu i pravljenje alternativnog Sabora u Zagrebu avgusta 1928. godine bilo je jedan od glavnih uzroka uspostavljanja diktature). Nakon što je kralj uspostavio ličnu diktaturu, i Pribićević i URO prešli su na republikanske i pseudo-socijalističke pozicije, zbog čega je Komunistička partija Jugoslavije blisko sarađivala s njima tokom ranih tridesetih. Vlajko Begović (pod pseudonimom Hans) piše ovaj izveštaj Centralnom komitetu kao jedan od glavnih kontakata između KPJ i URO. Iz teksta su izbačeni delovi o kadrovskom stanju u određenim mestima i gledištima pojedinačnih članova URO i SDS – iako istoriografski značajni, nisu direktno bitni za ovaj tekst. Tekst koji sledi u nastavku nalazi se u Arhivu Jugoslavije, Fond 790/1 Komunistička internacionala (Sekcija KPJ), 1933/23. Podvučeni delovi su takvi u originalu.
Organizacija U.R.O.
1.II.33.
URO ne predstavlja nikakvu stvarnu organizaciju, niti joj je uspelo da bar delimično organizuje. To su nevezane skupine ljudi u pojedinim mestima, koji su pročitali program URO i saglasili se s njim. Tome saglašavanju ne predhodi nikakva stvarna diskusija, niti se od ljudi, koji su primili taj program i time stupili u URO traži disciplina i rad, koji program zahteva.
Na primer. U Sarajevo su donešena 4 programa. Programi idu od ruke do ruke. Budući da se daje skoro svakome, koji god hoće da primi na čitanje, program je pročitalo oko 100 ljudi u roku od mesec dana. Ko program ne odbije u celini „naš je čovek“ ili „biće naš!“. S tim čovekom se posle razgovara, pazeći da se ne dođe u konflikt sa njegovim event. mišljenjem i novi URO-vac je stvoren! Takovih „organizovanih“ URO-vaca ima u Sarajevu oko 30, sav njihov rad, sastoji se u tome da se sastaju u skupine po kafanama i razgovaraju. Bačena je parola „voditi sabotažu svega onoga što je u vezi sa režimom“. Parola se prima jednodušno, niko ne radi ništa na ostvarenju te parole, niti ko polaže računa o svome radu.
Članovi su skoro isključivo intelektualci, činovnici i studenti. Neki od njih „rade na selu“. /To je redak slučaj/. Sedi se sa seljacima nedeljom u kavani, govori se šapćući protiv sreskog načelnika i predsednika općine, protiv režima; neki se usudi da baci parolu neplaćanja poreza i slično. Seljaci naravno odobravaju i URO-ovci zaključuju: „naši su!“
U Beogradu ta organizacija izgleda malo drugačije. Tamo je nastao spontani pokret studenata protiv režima. Pošto KPJ ni druge političke organizacije nisu taj pokret poduhvaćale, a KPJ se nije ni približavala i ako ima najviše simpatija i najviše izgleda na uspeh kod borbenih studenata. U toj studentskoj borbi nastoji URO, čiji su ljudi većinom bivši samostalci, okupljati oko sebe najborbenije studente, hvatajući ih na „revolucionarni“ „skoro“ komunistički program, pomažući ih novčano, tehničkim sredstvima /štampanjem letaka, mašinama itd/ brinući se za zatvorene i prognane itd. Pozivali su ih na dogovore za vođenje akcija, uticali na njih ideološki i iskorišćavali ih politički. (…)
URO-vci nisu sposobni, niti znaju, voditi drugi rad osim agitacije, pri čemu se obično služe komunističkim parolama i iskorišćavaju simpatije prema SSSR, dok u stvaranju ilegalne organizacije i davanju organizacionih forma ovome spontanome pokretu koji nastaje, pokazuje nerazumevanje i tipičko buržoasko gledanje na stvari.Veruju da se može agitacijom, literaturom i govorima napraviti revolucija. Ne pokazuju se sposobni da provađaju ni one metode borbe, koje su naveli u programu. O oružanom ustanku svi govore rado, ali ne rade stvarno na njegovom pripremanju. (…)
URO-vci računaju da imaju svoju organizaciju tamo, gdje imaju nekoga od svojih ljudi, koji razgovara sa ljudima i posuđuje program. U svojim organizacijama nemaju radnika i seljaka, koji aktivno sarađuju. Uopšte je teško ustanoviti broj članova, pošto oni svakoga, koji im se iole približio po mišljenju računaju svojim. Znači može se nabrojati maksimum 60 ljudi, koji se mogu računati aktivnim članovima URO, koji bar nešto rade. (…)
Najagilniji je i najborbeniji je Beograd, zatim dolazi Zagreb i Sarajevo. Istupali su sa letacima i demonstrirali protiv režima. Ova agilnost potiče samo od studenata, koji se nalaze u tim organizacijama i vode borbu protiv režima. Ostale organizacije jedino agituju, većinom i to bez nekoga sistema. Svaki član agituje na svoju ruku. (…)
Najznačajniji i najborbeniji elementi u URO su studenti. Beogradska organizacija potpuno ih iskorišćava, dok zagrebačka samo delimično. Na sarajevsku studentsku skupinu utiče potpuno MK KPJ, preko svoje frakcije i diriguje celim njenim radom. (…)
Hans
